TEMA: Društveni centar

Upravo ide vest na B92 da je vojska ojačala kapiju na kasarni Arčibald Rajs...

NS: Ojačana kapija kasarne
Izvor: Beta

Novi Sad -- Vojska je ojačala kapiju novosadske kasarne iz koje je izbačena grupa omladinskih aktivista koji su je samovoljno zaposeli decembra.

Ispred kasarne "Arčibald Rajs" više nema protesta kakvih je bilo od petka, kada su vojna i civilna policija izbacile aktiviste.

Postavljen je natpis da je zabranjen ulaz u taj vojni objekat, a kapija je ojačana limom, te se više ne može videti deo kasarne u kojem je bio alternativni kulturni "Društveni centar".

Povodom izbacivanja aktivista iz kasarne nije se oglasio niko od predstavnika novosadskih vlasti.

Inicijativu za formiranje Društvenog centra od tada su podržale mnoge nevladine organizacija i novosadski "Omladinski centar CK 13", a dan pre izbacivanja i Agencija Grada Beograda za evropske integracije i za saradnju sa udruženjima.

Kasarna "Arčibald Rajs", bivša "Maršal Tito", u širem centru Novog Sada, pet godina je prazna, a Vojska Srbije je ranije saopštila da namerava da je proda.

Aktivisti Društvenog centra su međutim tražili od vlasti Novog Sada da ne dozvole prodaju, već da Grad otkupi kasarnu i preda je omladinskim nevladinim organizacijama, pošto u Novom Sadu nema dovoljno prostora za njih.

Društveni centar je od 22. decembra, do petka, 13. januara, u manjem delu kasarne svakodnevno priređivao priredbe, nastupe žonglera, koncerte, humanitarne akcije. Aktivisti su uz to očistili krug kasarne od smeća i pokosili visoko šiblje i korov.

Društveni centar pisma podrške prima putem Fejsbuka.

Grad odbija dijalog sa Društvenim centrom

Gradske vlasti ignorišu pozive na dijalog sa pripadnicima nevladinih organizacija iz nedavno iseljenog Društvenog centra u kasarni "Arčibald Rajs", kaže za Radio 021 aktivistkinja Branka Miličić.



Prema njenim rečima, još uvek nisu dobili odgovor od gradonačelnika Igora Pavličića na poziv o pokretanju priče o nezavidnom položaju mladih koji žele da doprinesu zajednici, i to žele da urade korišćenjem prostora koji zbog državne nebrige propadaju.

"Mi smo dopise svim gradskim institucijama poslali još pre Nove godine, od čega dva pisma gradonačelniku. Od svih njih, jedino nam je odgovorio predsednik Skupštine grada Aleksandar Jovanović, dok gradonačelnikov odgovor još uvek čekamo", navodi Miličićeva.

Prema njenim rečima, aktivisti nijednog trenutka nisu želeli da upadaju i otimaju nečiju imovinu, već je primarni cilj bio da skrenu pažnju na problem koji imaju. Miličićeva kaže da zauzimanja drugih napuštenih objekta za sad nisu u planu, ali će aktivisti Inicijative za Društveni centar nastaviti da popisuju objekte o kojima niko ne vodi računa. "Naravno da ćemo da nastavimo da mapiramo sve napuštene društvene prostore, jer sa jedne strane oni propadaju zbog državne nebrige - a sa druge imate mlade koji žele da doprinesu kulturnoj i humanitarnoj ponudi ovog grada. Za sada samo popisujemo, strategija se pravi, a delovanje nastavljamo u uslovima u kojima smo sad", kaže ova aktivistkinja.

Podsetimo, vojne i policijske snage su u petak isterale aktiviste koji su tri nedelje radili u ovoj novosadskoj kasarni, nakon čega je na ulaz, pored znaka da je u pitanju vojni objekat stavljeno i limeno ojačanje kapije.

Divlji i pitomi

Nit pas kosku glođe, nit je drugom daje.

Tako se u narodu kaže kad neko pušta da nešto propada, a ne koristi ga sam. To je obično pitanje pohlepe: misle nesrećnici da će iz te neke imovine izvući više para nego što je stvarno moguće, pa sede i čekaju - a imovina propada. Tako je bilo sa najprivlačnijim građevinskim placevima u Beogradu sedamdesetih i osamdesetih koji su zvrjali prazni. Nego, da se okrenemo onome što smo hteli. Pre neki dan je vojna policija uz sasluživanje obične iz novosadske kasarne „Arčibald Rajs“ (nekada „maršalke“, kao su se sve kasarne zvale) najurila manje-više energično, ali službouljudno, neku ekipu simpatične omladine koja je tu htela da napravi nešto korisno, jer ionako zvrji prazno za bez veze. Tu je kasarnu već bio nameračio grad Novi Sad u iste svrhe, ali Vojska hoće više para nego što grad ima. Onda su klinci ušli i počeli da rade nešto.

E, sad: to je pojava od ranije poznata i za svaku pohvalu. Šezdesetih su to radili po Americi, a naročito u Zapadnom Berlinu, Parizu: useljavali se u prazne zgrade, pravili tamo svoje kulturne centre i ostalo i bilo je opšte veselje dok ih pre ili kasnije policija ne najuri uz primenu sredstava prinude, jer će se tu sagraditi nešto stakleno i skupo; tržni centar, na primer. To se zvalo „squatting“, a akteri događaja „squaters“. Najuspeliji slučaj, pazite sad, bio je u Ljubljani krajem šezdesetih: tamošnji studenti uselili su se u napuštenu kasarnu u Metelkovoj ulici i to je bilo veselo. JNA se nije nešto ritala, a gradske su vlasti bile dovoljno pametne da ne prave scene. Reč je o baroknoj zgradurini u kojoj je bio i zloglasni austrougarski vojni zatvor. Metelkova je i dan-danas uspešan omladinski kulturni centar, a od vojnog zatvora napravili su hostel, sa sve onim pričnama i rešetkama na prozorima, ali čisto, uredno i udobno. Posle su isto uradili kad je propala fabrika bicikala „Rog“ (žalibože!): zauzeli su zgrade i iskoristili ih za nešto pametno. U Zagrebu su studenti i mladež hteli da izvedu isto u napuštenim objektima u Paromlinskoj, iza Glavnog kolodvora i u napuštenoj fabrici lonaca i šerpi „Gorica“ u Šubićevoj, kod Kvatrića, inače zanimljivom spomeniku industrijske arhitekture koji je trebalo sačuvati. Policija ih je - za račun novokomponovanih tajkuna - odatle uskoro najurila; Paromlinska je i dalje pustoš, a u „Gorici“ je poludivlji tržni centar koji donosi nekome pare.

Kasarna „Arčibald Rajs“ u Novome Sadu takođe je stara, čini mi se austrougarska, zgradurina koja bi se dala oživeti i upotrebiti u opštu korist, što su ta deca i htela. Onda su došli divlji i isterali pitome. Tu se sada postavlja nekoliko pitanja. Kao prvo, tu su kasarnu sazidali austrougarski poreski obveznici, kao što smo svi mi plaćali bivšu JNA i sve njene poduhvate, sa sve tom bazom u Željavama, odakle je, čujem, krenuo američki svemirski program. S kojim pravom Ministarstvo odbrane sada brani toj deci da objekat u propadanju oživi i upotrebi za nešto korisno? Dobro: razumem ja Šutanovca koji mora da plaća siromašnu vojsku i nabavlja joj stanove; ali ta je vojska (u svim svojim pojavnim oblicima) izgubila četiri rata i ne vidim zašto ne bi podnosila određene posledice. Ali ne: evo vidim da dva generala u penziji, svaki po devedesetak hiljada dinara, tuže državu i traže desetine hiljada evra odštete jer da im nije usmeno rečeno da idu u penziju, nego su samo dobili rešenja. Ta nemojte mi kasti, što kažu u Novome Sadu. Malo je onome Deliću koji se koleba između Voje Šešelja i Tome Nikolića i gnjavi nas u Skupštini devedesetak hiljada dinara penzije plus poslanička plata, nego bi hteo još sedamdesetak hiljada evra od nas! To se već graniči sa bezobrazlukom.

Posebno je nezgodno što ta akcija vojne policije pada baš nekako uz zahteve ekstremne klerofašističke i neonacističke desnice da se upravo to uradi i uz ponovljene vandalske napade na jedan drugi omladinski kulturni centar. Jedna ozbiljna vojska morala bi da razmisli i o tome - na čijoj je strani i da se ne bruka bez potrebe.

Zaista ne vidimo zašto država Srbija ne pokloni gradu Novome Sadu tu ofucanu kasarnu i drugim gradovima druge objekte koji propadaju. Usred Beograda stoje im te polupane zgrade SSNO još od 1999. umesto da se ili poprave ili poruše, pa da se sagradi nešto korisno. Ali ne: naša Vojska, ova kao i prethodne, ponaša se kao da njihove pare rastu na drveću, a beru ih mladi vojnici. Kad im čovek skrene pažnju da njih i njihove zamisli plaćaju poreski obveznici i da bi mogli o tome i da razmisle - oni se uvrede. Jer da oni nas „brane“ i „čuvaju“ itd. No ste nas i odbranili i sačuvali, Bog nas od vas i odbranio i sačuvao! Umeju da kasarnu nazovu imenom Arčibalda Rajsa, finog gospodina iz kriminalističko-tehničke struke, ali njegovu čuvenu knjigu da pročitaju i razumeju - to ne umeju.

Iz razloga svega gorenavedenog predlažem da se novosadska kasarna „Arčibald Rajs“ dodeli na trajno korišćenje gradu Novome Sadu i njegovoj omladini, da se tamo osnuje kulturni centar svim Novosađanima na korist.

Miloš Vasić

HaHa - Jao Jao Devojke
Pa genije ta je prošla,a čisto mi palo na pamet da proverim i ovu.Doduše ta kojom se hvalite je na sajtu sa koga ste imali maksimalnu podršku i pokrivenost,što po senzacionalnim naslovima što po komentarima novinara.
Super što si rekao/la da je ova nezavisna tako da je i jasan rezultat.
Srećno u sledećoj političkoj aktivnosti,naravno ako vas pre toga ne provale.Fotelja je još uvek daleko,ali valjda se i trud nešto broji.
HaHa.

Активистима перспектива Кинеска четврт, Тврђава…



Представници Иницијативе за Друштвени центар састаће се у четвртак са градоначелником Игором Павличићем, а с обзиром на то да је Друштвени центар од 13. јануара без простора за рад, очекивано је да главна тема разговора буде простор који би могао да удоми активисте, њихове програме и све грађане који желе да учествују у раду и развоју Друштвеног центра.

- Постоји неколико локација које би могле да задовоље потребе Друштвеног центра. Изградњом нове зграде Архива града ослободиће се око 1.700 квадрата пословног простора на Тврђави, који Архив сада заузима. Друга опција је Кинеска четврт, на чијој реконструкцији управо радимо - каже градоначелник Павличић и додаје да је и стара Ранжирна станица нешто што је Граду приоритет, међутим ослобађање овог простора зависи и од Железница Србије.

- Ми смо платили пројекат измештања железничких сервиса са старе на нову ранжирну станицу али то зависи од изградње нове ранжирне станице. Пожурујемо Железнице Србије, но ради се о тромом и великом систему са којим годинама трају разговори и преговори - додаје Павличић.

Из Иницијативе за Друштвени центар кажу да не желе власништво над касарном "Др Арчибалд Рајс", коју су користили од 22. децембра прошле године док их 13. јануара војна полиција није иселила.

“Желимо дозволу за коришћење простора док се не реши питање његовог статуса. Тиме бисмо преузели одговорност за одржавање објеката тог војног комплекса. Просторије би биле коришћене за друштвене, спортске, креативне и културне активности од којих би сви грађани и грађанке имали користи” кажу из Инцијативе и подсећају на чињеницу да "одржавање" напуштених војних објеката кошта око два милиона евра годишње који плаћају грађани и грађанке.

Према речима градоначелника Павличића, када је 2008. године преузео руковођење градом, преко 34 хиљаде квадрата пословног простора коришћено је под повлашћеним условима, често нетранспарентним и мимо закона.
- За сада, прво решење за Друштвени центар била би Тврђава или Кинеска четврт. Тврђава броји око пет хиљада квадрата пословног простора чије коришћење никад није било транспарентно, но Тврђава није искључиво наша надлежност и већ смо имали проблема са статусом у ком се налази тај простор, многи су у њега улагали новац, воде се и судски спорови...Пуно тога треба да се уради како би се решио проблем доступности не само том већ и осталим просторима у граду - закључује Павличић.

Ј. Здјеларевић

Јовановић: Касарне вратити граду

Председник Скупштине града Новог Сада Александар Јовановић изјавио је данас да би касарне, које су изграђене новцем града, требало да буду враћене Новом Саду и да ови објекти никад нису били у власништву војске, која је била само корисник.

Јовановић је, након увида у документа Историјског архива града Новог Сада, рекао да је поједине војне објекте изградио град сопственим новцем, а у прошлости су их користиле прво команда Мађарске, потом Југословенска народна армија, па Војска Србије, те да је логично да буду враћени у власништво града.

"Реч је о објектима у Петроварадину у подграђу у делу Васерштата, али и о касарни "Др Арчибалд Рајс" у Футошкој улици", рекао је Јовановић.

Према његовим речима постоје документи који јасно указују да је још у другој половини 19. века, град покренуо изградњу касарне на Футошком путу, садашње касарне "Др Арчибалд Рајс", за потребе жандармеријског и пешадијског пука.

"Сви документи јасно показују да је Нови Сад подигао зајам, изградио и одржавао градске касарне, а да су их војске користиле. Све је то плаћено новцем из градске касе, тако да би Новом Саду требало да припадне оно што је сопственим средствима изградио", закључио је Јовановић.