Administratori neka objašnjavaju svoj stav ako žele. Ja ću moj izneti bez namere da ikog uvredim, ali s namerom da objasnim da zaista nismo jednaki. Odgovaram isključivo iz razloga što, priznajem, teško podnosim kada neko kalja ime mog kluba i mog grada.
1) Nažalost, i ja sumnjam da će neki novosadski fudbalski klub ostvariti veći sportski uspeh narednih godina/decenija. Kako god, navijam za klub iz svog grada jer smatram to jednako prirodnim kao i navijanjem za nacionalnu selekciju države čiji sam građanin. Žao mi je ako ova rečenica raspiruje tezu o separatizmu.
2) Ovaj forum je pre svega novosadski. Grb novosadske institucije kao što je Vojvodina nipošto ne bi smeo biti diskreditovan ili omalovažavan! Nekada su Novosađani znali da kažu da su sveto trojstvo Novog Sada: Petrovaradinska tvrđava, Matica srpska i FK Vojvodina.
3) Nije teško čestitati komšijama. Nije teško biti fin. Međutim, u čemu je onda problem - zašto je navijačima Vojvodine, Proletera, Radničkog, Spartaka, Napretka itd. teško da čestitaju i prihvate sportski uspeh svojih komšija (tačnije, samo beogradskog dvojca)? Koliko god vam neočekivano zvučalo, nije im teško! Većina njih bi jedni drugima međusobno čestitali. Zašto onda neće beogradskom dvojcu?! Probaću da objasnim kroz sledeće dve situacije:
Zamislite priču: vaš komšija je dobio posao preko veze, direktor je javnog preduzeća, bahato troši državni novac na kupovinu svojih stanova, automobila... (nažalost, nije teško zamisliti). Da li vi poštujete takvog čoveka? Čestitali biste mu na kupovini novog stana? Ja ne bih - znam kako je došao do njih.
Vratimo se sad nekoliko decenija unazad. Novi Sad u osvit Prvog svetskog rata. Studenti, zanatlije, trgovci, budući doktor prava Kosta Hadži (ugledni advokat, čovek koji je zajedno sa vladikom bačkim spasio nekoliko hiljada ljudi od fašista) - njih petnaestak osniva fudbalski klub kao simbol borbe protiv Austro-ugarske, dodeljuje mu boje srpske trobojke i naziv koji ga jasno povezuje sa Srbijom. Taj je klub uništavan tokom oba svetska rata, njegovi su fudbaleri ginuli na frontu. Taj je klub zajedno sa jevrejskim Judom Makabi iz Novog Sada počeo izgradnju stadiona Karađorđe 1924. Istom tom klubu nakon drugog Svetskog rata stadion nije vraćen - postao je vlasništvo grada. Njemu država nije platila reflektore 1967. i time omogućila zadržavanje najboljeg igrača, zbog čega je Vojvodina, vrlo moguće, ostala uskraćena za pehar KEŠ-a.
S druge strane, po uspostavljanju režima 1945, u Beogradu su osnovana dva fudbalska kluba. Jedan je osnovala Udba, a drugi JNA. Dakle, državne institucije ogromne moći. Naravno, ovi prvi to na svaki mogući način pokušavaju da prikriju, te tako Udba nije zvanično osnovala klub. Koliko je zvanična verzija bitna ili ne, govori činjenica da se priča o Udbi - naravno da ne može biti zvanično. Ono o čemu nema dileme je to da je država izgradila i poklonila tim klubovima stadione (Vojvodina ni reflektore nije mogla da dobije!?). Činjenica je i da sadašnji državni vrh osnuje klub i da taj klub počne da ređa najveće uspehe u državi, to ne bi bilo ništa čudno. Samo slep ne bi video koliko je taj klub povlašćen u odnosu na ostale.
O Partizanu: JNA. Činjenica je i da su najbolji igrači širom države i dvaput morali da služe vojni rok kako bi klub osnovan od strane JNA mogao da ga ima na terenu. Povezanost sa Tuđmanom (ponovo politika).
O Crvenoj zvezdi: Udba. Poznat je i uticaj Slobodana Penezića Krcuna, ministra policije SFRJ, koji je uz pretnje pomagao klub ne bi li privoleo igrače da mu se priključe. Poznato je i da je narod bio revoltiran odlukom da država da novac za izgradnju stadiona. Vođa navijačke grupe - Arkan. Ne želim da vređam ničiju inteligenciju, pa tako ne bih ništa dodao o njegovom uticaju.
O srpstvu: Njihovi osnivači su jahali popove. Navijačke grupe oba kluba su desničarske. Klubovi su tzv. stubovi srpstva po svim medijima. Nazivi navijačkih grupa (Srbi i Četnici), mnogobrojni sprski barjaci su sjajna maska, ali samo slep ne može videti crvenu komunističku petokraku po sred oba grba i u temeljima istih. Tuđman i mnogobrojni reprezentativci NDH (Prosinečki, Bobek...) ipak nisu problem da navijače Vojvodine čitav stadion naziva pola Mađarima, a pola ustašama.
Četvoročasovno putovanje navijača Vojvodine na finale kupa 2011. u Beograd. Od toga se sat vremena stajalo pred Beogradom. Navijači Vojvodine već godinama po jedan, dva sata ostaju zaključani po završetku utakmica sa oba navedena kluba, bez obzira da li u Novom Sadu ili Beogradu. Jasno, protekcija kod policije. Političari s rukama do ramena u tim klubovima. Redovno skandiranje njihovih navijača protiv vlasti, zatim nagli prekid istih pesama i dobijeni tenderi od strane vođa navijačkih grupa beogradskog dvojca. Još uvek traje povezanost s politikom? Alfa i omega jednog od ta dva kluba je čovek koji se obreo i na crvenoj Interpolovoj poternici!? Priznaćete, običnom građaninu se to uglavnom ne dešava.
CRVENA ZVEZDA I PARTIZAN NISU SPORT - ONI SU DRŽAVNI PROJEKAT!
Zbog toga navijači Vojvodine, Proletera, Radničkog, Spartaka, Napretka itd. nemaju želudac da budu fini i čestitaju na takvim političkim uspesima. Politički je, a ne sportski uspeh, kada državni vrh stvori dva kluba koji će munjevito (i očekivano) da zagospodare domaćim sportom i uz pomoć medija (o kojima bi tek trebalo pisati i pisati) podele društvo na zvezdaše ili partizanovce. Prazan frižider, al' je fudbal dobar (ili nije dobar, ali se zato oštro prepucavaju pa je narodu i dalje zanimljivo). Komunisti nisu mogli da računaju na religiju (Karl Maks: "Religija je opijum za narod") pa su tu ulogu opijuma podarili sportu kroz ova dva projekta. Savršen način da se kontroliše narod i prave nove podele, nove bitnije stvari od samog kvaliteta života.
4) To što je Vojvodina imala Batu Butorovića (i danas ima neke svoje), Radnički Tončeva, Napredak (do juče) Miškovića, nipošto te SPORTSKE klubove koji u 21. veku, kao i celo srpsko društvo, ne mogu da se izbore sa igrarijama moćnika, ne izjednačava sa POLITIČKIM projektima, Crvenom zvezdom i Partizanom! Veličina kluba se ne meri titulama, kao što se ni veličina čoveka ne meri novcem. Oba se mere duhom, a ne materijom. Mene je privukao duh Novog Sada, a ne materija Beograda.
P.S. Izdvojio bih i citat Frančeska Totija, legende Rome, koji odlično opisuje zašto ću ja uvek biti uz Novi Sad i NOVOSADSKO. Jer ono je moje, drugo nemam.
"Ne treba da napustite svoje siromašne roditelje, kako bi živeli sa bogatim strancima".