DR. EBA I SUMRAK KULTURE
ILI O TOME KAKO SU NAŠEM GRADU IZVADJENE ARHITEKTONSKE OČI
U godinama pa i decenijama koje su kreirale naš kulturološki krah ovaj primer uništavanja jednog malog ali značajnog arhitektonskog identiteta je još jednom otkrio svu brutalnost profesionalne propasti onih koji su umislili da su novi ktitori naših sudbina.
Pa tako taj isti Dr. Eba predstavlja „perjanicu“ tog novog talasa uticajnih
ANTITALENATA LAŽNE SUDBINE kojima je dato za pravo da bahato uništavaju sve čega se dohvate i kao u filmovima strave i užasa svojim dodirom preobraze čitave alegorične gradske pejsaže u rugla arhitektonskog besmisla.
SLEPILO LAŽNE IKONE ILI O TOME ŠTA SE DESI KADA ČOVEK UMISLI DA JE...
Što je više uništavao („gradio“) njegov profesionalni ego je rastao i rastao do tačke kada je konačno mogao sebe da ubedi kako je on zaista predodredjen da ovaj grad preobrati u njegovu arhitektonsku viziju spasenja od onoga što zovemo „ludilo devedesetih“. Malo po malo stvorio se mit „okruglog prozora“ a mali arhitekta je konačno mogao da ispuzi ispod očeve senke i u svojoj glavi stvori slepilo lažne ikone umislivši da je on taj, onaj najbolji i najbitniji...
POHLEPA
Ubrzo zatim sa novim „uspesima“ pojavila se i pohlepa. Gradivši sve više i više on je od grada počeo da uzima, kako je on mislio, ono što mu kao „jedinoj istinskoj ikoni“ i pripada. Počeo je da pretvara grad u svoje privatno gradilište ubedivši sebe kako je to samo onaj mali deo koji mu grad u stvari duguje...
UNIVERZITETSKA ANTIETIKA JEDNOG ARHITEKTONSKOG ANTITALENTA
Sve to je propraćeno osećajem lažne etike jednog kako smo gore objasnili - antitalenta. On je oživeo sa sobom sve ono što je moglo da bude zaustavljeno, otvorivši pandorinu kutiju besmisla koračajući direktno sa svojih idealizovanih univerzitetskih predavanja u svoj mali destruktivni profesionalni arhitektonski svet kojim je na žalost uništavao i živote naših javnih prostora i zgrada. Profesionalna deformacija etičke misli koja je bila maska njegovog univerzitetskog učešća je konačno skinuta a kao i sve drugo svojim antietičkim delovanjem je obesmislio i sam univerzitet...
LAŽNA ČOVEČNOST LAŽNE ARHITEKTONSKE MESIJE
Tu dolazimo do tačke ključanja, njegove lične i profesionalne prekretnice lažne čovečnosti jedne potpuno lažne arhitektonske mesije koji nastavlja da siluje grad sve manje nekim perfidnim vizionarskim stilom već otvorenom konfrontacijom svega što predstavlja lepotu i razum našeg malog namučenog grada. U ogledalu je ostao lik nekog drugog čoveka, ili bolje reći mutne senke...
U LAŽNOM ISTORIJSKOM VREMENU JEDNE DVOLIČNE MATERIJALISTIČKE LIČNOSTI
Istorijsko vreme je ono što će da pamti ili obriše nekog ili neke jednostavno svojim zaboravom. Pa tako ta ista arhitektonska „gromada“ trenutna „ikona“ našeg grada će verovatno biti zaboravljena na hronogramu istorije. Iako će ostati mnogi ožiljci jednog ekstremno organizovanog materijalističkog delovanja lične koristi njegovo vreme će proći a mi ćemo nadam se dobiti ipak nešto bolje što je ovaj grad oduvek imao ali ga i gubio kroz vreme – istinsku kultrološku renesansu malog Srednjeevropskog grada.
A POSLE NJEGA?
Posle njega dolazi vreme novih iskušenja a ja se nadam i novih profesionalnih etika koje će doneti novi ritam razvoja grada za dobrobit svih ali pre svega i kroz onu tako bitnu kulturološku interpretaciju onog istinski kontekstualnog u preseku novih epoha čijih ćemo i mi biti deo...