TEMA: Istorija grada, stare slike, priče i sećanja

Da doprinesem i ja malo

2005. godina


[/URL]

Most, nisam siguran koji

SEDAM DUGIH GODINA: Prvi drumski most iznad vode kraj Novog Sada dugo se pripremao, ali je izgrađen tek 1915. godine – i to kao privremeni. Naime, da bi se omogućio vojni transport, od decembra 1914. godine do marta 1915. (dakle za samo četiri zimska meseca), na šest drvenih stubova postavljen je most dug 384 metra, sa gvozdenom valovitom konstrukcijom od pet lukova, a nazvan je po glavnkomandujućem generalu austrougarske vojske Oskaru Poćoreku – Poćorekov most. Prilikom sloma K und K carevine rušenje mosta sprečio je lokalni srpski Narodni odbor, a direktno grupa ljudi na čelu sa mladim inženjerom, a budućim banom, već spomenutim Dakom Popovićem. Tako je preko Poćorekovog mosta u Novi Sad, u pojutarje Mitrov dana 9. novembra 1918. godine, umarširala četa Srpske vojske pod komandom majora Vojislava Bugarskog. No Poćorekov most nije izdržao nalete leda 1924. godine, pa je u leto te godine potpuno demontiran. Znači, „živeo" je šest godina.

I sad malo starije fotke


Ovo ne znam gde je

По свему у рангу Пеште и Беча

Због брзине којом последњих деценија Нови Сад мења своје лице, све је теже сетити се карактеристичних кућа у неким квартовима, појединих улица и читавих делова града, а као немогућа мисија изгледа покушај замислити га, на пример, у првој половини прошлог века. Старе разгледнице и фотографије могу бити од користи за дочаравање представе о томе како је урбанистички изгледао у то доба, али какав је дух владао у Новом Саду у то време, више је готово немогуће сазнати. Ипак, нађе се понеко, ко из сопственог искуства, а донекле и из прича старијих, може да посведочи о оном што се да наслутити и на основу избледелих фотографија. А то је да је Нови Сад између два светска рата имао посебан шарм, госпоштину достојну поштовања.
– Нови Сад није био демографско - досељеничка база неуспелих социјалних, политичких и осталих револуција на овом терену, и у то време имао је 40.000 становника, малтене смо се сви познавали – каже нам познати новосадски архитекта Мирослав Крстоношић. – Постојао је у њему један мултинационални, грађански дух, који бих желео да и данас буде. Тачно се знало где се ко састаје, имали смо сталеж и издељене угоститељске услуге, најлепшу посластичарницу на Балкану – Дорнштетер (данашња Атина), која је сада стилски обогаљена. У то време сви напредни кадрови у посластичарству између Пеште и Атине школовали су се у Новом Саду. Шетња улицама текла је по неком устаљеном, неписаном правилу. Знало ко се којим улицама креће, ко иде булеваром, ко Алмашком, а ко Темеринском улицом. Свако годишње доба је имало свој шарм, угоститељско-забавни и театрални. Тачно се знало и где се шта кува и нисмо се стидели својих јеловника, јер су четири кухиње биле доминантне. Знало се која су зимска, која летња јела, а која, пак, национална.
По Крстоношићевим речима, у то доба Нови Сад је имао Градску плинару, трамвај којим је био ужитак превозити се, Индустрију свиле, лепо пристаниште и приобалну службу. Бечка лађа, каже он, није морала да добије дозволу из Београда да пристине, могла је то да учини кад је хтела. Ту су и Штранд, Електрична централа, Јодна бања, "Војводина", фудбалски, ателтски, тениски, кошаркашки, клизачки, рукометни клуб, расадници спорта у Новом Саду, и напослетку, по његовом мишљењу, најинтереснатнији и најлепши театар – старо здање Српског народног позоришта, које је изгорело 1928. године.
– Превазишли смо у то доба европски просек по броју радњи - више од 80 модних радњи било је на 40.000 становика – прича Крстоношић. – Квалитет и модели нису заостајали за европским, напротив, велетрговци из Беча и Пеште слали су, зарад експанзије на ова подручја, у Нови Сад јефтиније робу, тако да никакаве потребе нисте имали да идете у те европске центре да нешто купите. Све што је било у Бечу и Пешти, бивало је и у Новом Саду. Да не говорим о специјализованим трговинама – кројачких, текстилних, до ташнарских радњи. Ту је била и у оно доба специјализована пијаца: Рибља, па Темеринска. Нови Сад је имао и најбоље тамбураше, певаче и фијакеристе, који те одведу кући, и ако треба, можеш сутра да платиш, а "Краљица Марија" је био елитни хотел у који су даме могле и без пратње да уђу.
Мало се зна, наглашава наш саговорник, да је први авион у Краљевини Југославији направљен управо у Новом Саду између 1928. и 1932. године. У то доба Нови Сад је имао и највећи војни аеродром "Југовићево", који је тек пред 1941. добио дозволу за слетање цивилних авиона.
– У оно време воз је од Новог Сада до Београда ишао за 45 минута, и то с чистим вагонима, вагон-рестораном и са опраним стаклима и седиштима – предочава нам крстоношић за данашње прилике готово невероватан податак. – Био је развијен и речни саобраћај, којим су се снабдевале пијаце. Имали смо све осим факултета, за којим смо жудели. Али о школству, средњем и основном на више језика, и квалификацијама професора, да не говорим. По настави и кадру, сасвим слободно могу да кажем, били смо егал са свим околним државама.
Враћајући се полако у будућност, која обично није тако идилична као прошлост, архитекта Крстоношић каже да је Нови Сад с годишњим приливом од око 3.500 људи демографски изгубио слику и да је постао насеобина са сателитским додацима. Остао је без физиономије и мириса једног слатког града на Дунаву.

+ Ranko, nadam se da se ne ljutiš, spojio sam tvoju temu sa svojom, pošto se bave istom tematikom...