TEMA: Istorija grada, stare slike, priče i sećanja

Адамовићи, породица коју је прекрио заборав

Случајно или не, тек пре неколико година када су фасаде свих кућа у Змај Јовиној и Улици краља Александра у Новом Саду обновљене новцем из градске касе, из необјашњивих разлога две су остале недирнуте.

Власница једне од њих, куће у Краља Александра 4, пејзажни архитекта Весна Видер каже да су узалудна била сва писама упућена градској власти на челу са Мајом Гојковић, препуна молби да се и та времешна лепотица обнови. Одговор је био увек исти: у буџету нема пара за то, или обнова фасаде те куће није у плану за ову годину. Тешко је разумети без ваљаног објашњења зашто је то учињено и када се погледа низ Улицу краља Алаксандра, а знајући коме је та кућа припадала, намеће се питање да ли је то намерно урађено.

Јесу ли то рецидиви погрома којем су некадашњи власници прелепе куће у самом центру Новог Сада у току и након Другог светског рата били изложени? – Бојим се да ће пасти плоча с балкона на неког пролазника – каже нам госпођа Видер. – Писала сам свима у граду, јер ми немамо пара да било шта урадимо. Кућа је под заштитом, али када би макар балкон обезбедили, било би добро. Нисам ништа постигла. Двориште је у катастрофалном стању, много је станара, а нејасни власнички односи. Ја сам за то да свако своје власништво уређује, али ако је то споменик културе, треба помоћи. Зар треба да се сруши ако нема ко да подупре такав захват? Мислим да се у Новом Саду не препознају праве вредности, па куће познатих људи нису обележене, туристички валоризоване, и као такве део туристичке понуде града. Свака фасада им причу, језгро Новог Сада је оно што му даје драж. Лепе су и нове фасаде, али треба чувати патину. Предузимљиви људи као што су били моји претци су направили овај град. Свуда у Европи свако место чува стари део града. Погледајте Љубљану, она је сачувала изглед од средњег века. Они нису просекли булавар кроз барокни део града.

А претци о којима Весна Видер прича, људи који су уткали део себе у прошлост Новог Сада, који су задужили многе не само у овом граду него и далеко шире, а при том доживели велику неправду, у чему нажалост нису једини, јесу Адамовићи. То је породица по којој је део града добио име Адамовићево насеље или Шандор - телеп, мада се оно сада ређе користи, и коју сада спомињу и они који знају. Више је оних који то чине несвесно, када је реч о палати на Тргу младенаца, некадашњем њиховом власништву. Незаобилазно место Адамовићи су, тачније један огранак породице, добили у недавно отвореној изложби о виноградарству Фрушкогорја у Сремским Карловцима.

Они су то и заслужили јер су у тој области и у производњи вина дали највише и били прави визионари. – Мој прадеда Александар Адамовић Шандор дошао је са својом фамилијом у првој половини 19. века из Сремске Митровице у Нови Сад – прича Весна Видер. – Прадеда је био добар трговац и оно што се данас зове предузетник. Завршио је у Пешти Ресерову трговачку школу, а у Трсту и Грацу обављао праксу. Један је од ретких трговаца који је имао лиценцу да тргује по целом Аустроугарском царству. Са таквим предузетничким духом који је поседовао, препознао је да је вино нешто што је битно и што би имало прођу, и посветио се трговини винима и ракијом, од којих му је најбоље ишао карловачки бермет. Било је то доба када је филоксера уништавала винограде, а он је путујући по свету увидео да су америчке подлоге отпорне и да на њих могу да се накалеме стотине сорти које су биле актуелне тада.

Закупио је од новосадског Магистрата земљу 1893. године и подигао расадник из којег је излазила лоза која је обновила фрушкогорско виноградарство. Испрва је у расаднику који се простирао на 30 јутара земље радило 400 до 500 раника и калемара, и било 420 врста лозе. Из Александровца, како је у међувремену расадник назван, калемовима којих је било на стотине хиљада, снабдевао је Шандор не само Србију, Црну Гору, Румунију, него и Алжир, па чак и Кину. Око расадника је настало насеље, јер је у најбоље време тамо радило и три хиљаде радника, који су се ту скућили. Прича се да је и сам Шандор, знајући шта у том послу и уопште значи добар калемар и радник, подизао куће за њих. Тако је, у ствари, данашњи Телеп настао захваљујући филоксери, ма како то рогобатно звучало, јер је реч о опакој биљној болештини.

Прадеда је временом схватио да није довољно само калемити, него треба и гајити лозу, па је купио између Каменице и Раковца 200 хектара земље и засадио виноград - каже Весна. – Производња је била савремена за оно доба. И не само производња грожђа, него и вина. Шандору се у том послу придружио син Александар кога су звали Саша, једно од петнаесторо деце које је родоначелник винског клана имао са Анастасијом Кондороши, ђерком познатог новосадског адвоката Ђорђа. Саша је студирао виноградарство у Клостернојбургу у Аустрији и Монпељеу у Француској, и одмах је стечено знање у иностранству применио у очевом и свом винограду. У Каменици изнад данашњег надвожњака простирали су се Адамовићеви виногради и велика винарија са подрумима, качаром, пецарама и станом за управника. Један подрум је примао 25 вагона вина, а други 200.000 литара. Биле су ту и просторије за кочијаше и остале раднике, штале... Да је Саша достојан наследник оца који је умро 1906. године, могло се закључити на основу идеје у ком правцу породични посао по његовом мишљењу треба да иде. Своју визију успешно је и реализовао оснивањем акционарског друштва „Фрушкогорац„ за производњу пенушавог вина, које је названо „Бисер„. Производио је врхунска вина којима је снабдевао не само краљевски двор Карађорђевића, него и Бакингемску палату. Бермет је био Шандоров фаворит, а Сашин вино које је само он производио и то од 1924. године када му је рођена друга кђерка Анастасија. Реч је о вину „Медћентраубе„ или на мађарском „Леанка„ (девојчицино вино), које је по Весниним речима, заправо било цувее (куве). Последња боца „Леанке„ попијена је тридесетак година након што је почела производња, на Анастасијиној свадби.

– У мојим сватовима пило се још неколико флаша старог вина – прича Весна. – И када није више било Адамовићевих вина, у нашој кући се оно високо котирало. Моја мајка Анастасија, Сашина кћерка, завршила је виноградарство у Загребу и ја сам од ње учила о винима. Мислим да су за људски род производња хлеба и вина једно од највећих достигнућа. Адамовићи су живели у Улици краља Александра 4, у кући саграђеној у другој половини 19. века по нацртима Јожефа Саутнера. Грађевина је имала излаз и чинила целину с објектом у продужетку, који гледа на Позоришни трг. Вилу „Елита„ на Тргу младенаца, коју Новосађани знају под именом Адамовићева палата, Саша је саградио 1911. и издавао као стамбено-пословни простор.

У тој кући у Краља Александра 4 одрасла је и Весна. Нажалост, у време њеног рођења, 1955. године и одрастања, прилике ни близу нису биле као између два светска рата, у доба врхунца економске моћи породице. Део куће који сада излази на Позоришни трг био је такозвани радни део, где су биле канцеларије, собе за послугу, дечје собе, у којима су Веснине бака Хилда, Аустријанка пореклом, мајка, дадиље и остало особље, проводиле дан. Део који гледа на Улицу краља Александра је називан господски, што довољно говори о намени. У дворишту је била и штала с коњима, који су били љубав Веснине мајке и деде. – Деда је јако волео коње и није марио за аутомобиле као његов брат Стеван, адвокат који се сматра власником првог аута у граду – каже Весна. – Сваког дана је кочијама ишао у обилазак винарије и винограда. Моја мајка је у официрском јахачком клубу била једина жена. Била је јако вешта са коњима и у многим турнирима је нађахала официре. Као сасвим мала једном је успела да се искраде из куће. На запрепашћење свих, нашли су је у штали како мирно спава крај ногу коња.
Александар Адамовић Саша осим што се бавио пословима у вези са производњом грожђа и вина, био је цензор Народне и Љубљанске кредитне банке, члан управе Продуктне берзе, многобројних привредних и националних друштава, те потпредседник Ротари клуба. Свакодневно је одлазио на кафу у ресторан хотела „Краљица Марија„, где је имао свој сто, и са браћом и пријатељима, диванио.

Суноврат Адамовића почиње његовом смрћу 1938. године од последица напада жучи. Шест месеци касније умире и његова старија кћи Александра, после чега цело имање, фабрика, палате, падају на плећа супруге Хилде и дванаестогодишње кћерке Анастасије. Дела бремена решиле су се продајом фабрике, али праве невоље наступиле су током рата, а наставиле се и након њега. Анастасија је током рата одлазила у Раковац и Каменицу коњском запрегом по грожђе, воће и вино, пролазећи кроз разне царинске и војне контроле, и завршавала послове у винограду и винарији... На једном од тих тура точком је нагазила на мину и сплетом срећних околности остала жива, али са оштећењем слуха на једно ухо. Рацију је избегла захваљујући залагању официра, који је био смештен у њихову кућу. Оно што различите војске нису током рата уништиле, пошло је за руком послератној власти, иако су Адамовићке за време трајања сукоба помагале на многобројне начине победницима. Истеране су с имања, на које се никад више нису вратиле. Чак нису добиле аграрном реформом ни део који је био законом загарантован онима који земљу обрађују својим рукама. Винарија и остале зграде на имању су срушени, виногради повађени, чокоти попаљени. Ни од фабрике, иако је она била продата, није остало ништа. Порушена је, и на њеном месту, у данашњој улици Петра Драпшина, подигнута је стамбена зграда. – Све им је одузето, а у кућу су још за време рата почели да усељавају људе, и треба захвалити мојој баки што је успела да их се реши и некадашњи господски део куће сачува за нас – прича Адамовићева унука. – Радни део није више наш.

Тамо су неки откупили станове које су добили, два или три стана је бака продала одмах после рата да би имале чиме да се издржавају. Продала је и клавир, камин и ко зна шта све још да би се могло живети. Мама је у то време била у Загребу на студијама и требало је и за то извојити новац. Оне нису причале пуно о томе шта су преживеле што је и разумљиво, јер је то било трауматично искуство. Ја сам први пут поводом ове изложбе видела локалитет винограда и винарије. Од маме сам покушавала да извучем податак када бисмо пролазиле туда, где је то било. Обично би одговарала: „Тамо негде, није важно, више ничег нема, ни камен није остао„. Идући тамо, видела сам да подрум постоји, фасада је измењена, а црвени мермер са степеништа летњиковца у Раковцу приметила сам на неким кућама у селу. Мама је поднела захтев за повраћај имовине. Искрено, немам велика очекивања од тога, али бисмо волели макар да ову кућу добијемо назад. Но важније од тога ми је да права слика о Адамовићима као људима изузетног предузетничког духа и припадницима грађанског сталежа који су нешто деценијама стварали, изађе на видело.

Породично стабло

Весна Видер и њена деца, Јелена и Марко Милошевић, једини су потомци Александра Саше Адамовића. Дагмар, кћерка др Федора Адамовића, једног од двојице синова Сашиног рођеног брата Стевана, познатог по томе што се свим силама залагао да се не руши део Јеврејске улице и његова кућа због градње позоришта, једина носи ово чувено презиме, али она нема деце. Сашина сестра Марија била је удата за др Николу Гавелу у Загребу, Емилија за архитекту Стевана Славнића у Новом Саду, Меланија за Анастаса Паханија у Трсту, Олга за др Ђуру Трифковића, сина Косте Трифковића. Марта, Јулијана, Софија, Вера и Ивана се нису удавале. Саша је имао још два брата, Ђуру и Димитрија.

Posebno je zanimljivo pismo od 11. januara 1922. godine u kojem Uroš Predić savetuje Stevi Aleksiću kako da reši problem carinjenja svojih slika kritikujući pritom državu zbog loših zakona i propisa:

„Ja sam oduvek bio najsavesniji građanin i smatrao sam za neljudsko obilaziti zakone na štetu države, ali od kako je nastala ova pometnja u celoj Evropi, te je i pojam o državi i o dužnostima građana jako uzdrman i to nepoštovanje autoriteta ‘vlasti’ još povećano time što nesposobni, a često čak i nevaljali ljudi drže vlast u prljavim rukama, izdaju naredbe koje se ne fermaju jer su ili neizvodljive ili glupe i protivne interesu većine i tako sve više daju povoda opštem nezadovoljstvu koje je pritislo ceo svet. Od toga doba je olabavila i moja savest prema izvesnim uredbama nametnutim onako odoka, za probu, kao pokušaj, ne vodeći računa o posledicama i komplikovanim odnosima između građana i države, i ja se sam neki put gorko nasmešim, kad vidim, kakve naredbe, uredbe i propisi se daju i kako se vrše!“, citira pismo kustoskinja.

Prilično smo se složili.
Malko na temu istorije i međuredova.
Kao svedoci dela iste, mogli smo da se uverimo u neegzaktnost dotične nauke kao i u opštu sklonost kreativno nadahnutim interpretacijama. Siguran sam da većina nije sposobna ili zainteresovana da angažuje mozak između redova, što rezultira nekritičkim navijanjem, uvek iz nekih ličnih razloga.
Zaključujem, da je istorija, zajedno s još jednom neegzaktnom disciplinom, religijom, savršeno sredstvo manipulacije živom silom.