TEMA: Istorija grada, stare slike, priče i sećanja

Sad mi nikako ne ulazi u glavu, da li je ta zgrada koja je bila sa leve strane pocetka dunavske ulice gradska biblioteka? Ili vise ne postoji?

Novi Sad je u svojoj više od 300 godina dugoj savremenoj istoriji doživeo dosta teških, pa čak i tragičnih trenutaka, međutim jedan od njih je zapamćen kao najteži. To je bilo bombardovanje Novog Sada 12. juna 1849. godine – kaže kustos Muzeja grada Novog Sada Siniša Jokić. Prema njegovim rečima, ovaj događaj se posebno pamti ne samo po velikom broju izgubljenih života nego i po velikim razaranjima u kojima su uništena gotova sva privredna i kulturna dobra kao i kuće gotovo svih Novosađana.

Artiljerija od 200 topova


Jokić objašnjava da je u velikim revolucionarnim zbivanjima na tlu Evrope tokom 1848. i 1849. godine, koji su zahvatili i Novi Sad, došlo do oružanih sukoba između carske austrijske vojske pod komandom Bana Jelačića, a koju su činili između ostalog i Srbi graničari i građani i, s druge strane, garnizona Petrovaradinske tvrđave pod komandom generala Pavla Kiša koji su stali pod komandu Ugarske vlade otcepljene od Habzburške monarhije i bečkog dvora.



Ban Josip Jelačić
– Tog kobnog dana 12. juna 1849. Ban Jelačić pokušao je ugroziti Tvrđavu bombardovanjem Pontonskog mosta kojim je snabdevan Petrovaradinski garnizon i osvojiti Brukšanac, mostobran – Tvrđavu na novosadskoj strani koju su držali ugarski revolucionarni vojnici. Ovaj neuspeo pokušaj, s obzirom na slabu artiljeriju carske vojske i neosvojive bastione i bedeme petrovaradinske fortifikacije uslovio je razorno bombardovanje Novog Sada od strane teške artiljerije od 200 topova i merzera sa Petrovaradinske tvrđave pod komandom generala Pavla Kiša – kaže Jokić.


Velika razaranja


Bombardovanje je trajalo sve do poslepodnevnih časova 13. juna.


– Novi Sad je goreo, sav zapaljen i uništen, ubrzo je i izgubio svoje žitelje koji su masovno u panici počeli da se povlače prema Kaću, Futogu i Petrovaradinu.


Činjenicu da se stanovništvo povlači zajedno sa Jelačićevom vojskom, iskoristili su Kišovi vojnici sa tvrđave koji su silazili u Novi Sad i pljačkom i ubijanjem dovršavali posao započet nemilosrdnim bombardovanjem – priča Jokić.


Kako kaže, uništeno je dve trećine naselja, od 2.812 zgrada ostalo je svega 808, a od 20.000 stanovnika spao je na 7182. Međutim, pored stradanja stanovništva i materijalne štete, nenadoknadiva šteta je u kulturnom smislu.


– Novi Sad je izgubio 150 godina svoje istorije, ogroman broj dokumenata, arhive, a posebno iz likovne i primenjene umetnosti, posebno sakralne, pošto su izgorele sve crkve u gradu uključujući i Vladičanski dvor – kaže naš sagovornik.


Jokić, takođe, navodi da je ovakav gubitak za jedan grad i njegove žitelje katastrofalan.


– Novi Sad je tek državnim zajmom u Beču u iznosu od 1.300.000 forinti srebra 1850. godine krenuo da obnavlja svoju gradsku strukturu i podiže nove zgrade, koje danas čine izgled Novog Sada. Trebalo mu je 20 godina oporavka da vrati broj stanovnika na stanje pre bombardovanja – kaže Jokić.


Neosvojiva Petrovaradinska tvrđava


Siniša Jokić kaže i da je zanimljivo da Petrovaradinska tvrđava nikada nije pala, iako je bila opkoljena više od godinu i po dana.


– Tvrđava se držala sve do septembra 1849. godine i niko nije mogao da je osvoji. Tek kada je komadant Petrovaradinske tvrđave Pavel Kiš utvrdio da su pale mađarske tvrđave Arad i Komoran i on je odlučio da se preda – kaže Jokić. To je bila poslednja mađarska tvrđava koja se predala austrijskoj vojsci.

Da li zna neko da li je stari dvor bio kao novi po izgledu ili je bio drugaciji?

Први епископски двор у Новом Саду саградио је владика Висарион Павловић 1741. године у непосредној близини тек изграђене Саборне цркве. Главна фасада била је окренута ка једном забареном рукавцу Дунава, у правцу данашње Рибље пијаце. О великом «смраду и дреки» многобројних жаба и недостатку чистог ваздуха и Сунца, као о великом проблему господе бачких епископа, писао је касније, крајем 19. века, у својим сећањима, хроничар вароши Михајло Полит-Десанчић. Утисак је да управо због наведених проблема и није било неког већег жаљења када је двор срушен у бомбардовању јуна 1849. године.

БОМБАРДОВАЊЕ НОВОГ САДА 12. ЈУНА 1849. ГОДИНЕ

Бомбардовање Новог Сада 12. јуна 1849. године, када је топовима са Петроварадинске тврђаве, потпуно уништен готово цео град, представља увод у завршни чин војних операција вођених током 1848/49 године. У овом ратном сукобу налазиле су се, с једне стране мађарске побуњеничке трупе Лајоша Кошута (отуда назив "Мађарска буна"), а са друге стране царске трупе којима је командовао Јосип Јелачић и српски одреди под командом Ђорђа Стратимировића.

Дана 7. јуна, трупе генерала Пала Киша, заповедника тврђаве, претрпеле су велики пораз код Каћа, од снага бана Јелачића. Јелачић је проценио да су у том тренутку створени идеални услови за заузимање Новог Сада, Мостобрана и саме Тврђаве, те је, заједно са Стратимировићевим снагама, започео заузимање Града и стратегијско распоређивање трупа са намером да заузме Мостобран и Тврђаву. Напад на Мостобран започет је 12. јуна у 0,00 сати, а већ у освит зоре, топовима са Тврђаве, по наређењу генерала Пала Киша, започело је бесомучно бомбардовање Новог Сада. За неколико сати уништено је све оно што је стварано век и по. Иако се војска брзо повукла из града, јер је било јасно да од очекиване брзе победе нема ништа, мађарска посада није престајала да разара град и бомбардовање је трајало све до раног поподнева, наредног, 13. јуна. Несрпско становништво се склонило у Мостобран, док су Срби, или изгинули од бомби, или су морали побећи.



Уништено је готово све оно што ми данас називамо Старим градским језгром, али и значајан део Алмашког краја. Од 2808 кућа, тек око 800 је било у каквом-таквом стању да се у њима могло презимити. По броју жртава бомбардовање Града је до тада била највећа трагедија (број страдалих је приближно исти као и број страдалих у Рацији јануара 1942 - око 13.000). По свему осталом, бомбардовање 1849. спада у прворазредне националне катастрофе, до тада готово недоживљене. Поред породичних кућа, порушене су или оштећене и све цркве у граду (осим Гркокатоличке јер је заповедник тврђаве био унијата, па ју је поштедео). Уништене су све школе, међу њима и Српска православна велика гимназија, а до темеља је сравњен Владичански двор. Страдале су црквена и гимназијска архива, такође и општинска, а уништене су и архиве осталих конфесија. Бомбардовање је, међутим, било пре свега катастрофа за Србе, јер је Нови Сад одувек сматран српским племићким градом и велики број угледних српских породица поседовао је за оно време велике и вредне библиотеке, са старим и ретким књигама. Све је то уништено бомбама са Тврђаве. Наравно, уништени су и драгоцени лични предмети, па и породичне архиве, преписке и друго.

Отклањање последица бомбардовања трајало је у Новом Саду деценијама: последњи трагови су уклоњени тек крајем XIX и почетком XX века.

Sad mi nikako ne ulazi u glavu, da li je ta zgrada koja je bila sa leve strane pocetka dunavske ulice gradska biblioteka? Ili vise ne postoji?

Tragom istorije železnice u Novom Sadu

U ime svih izuzetno neredovnih članova foruma.
Ulica Marka Miljanova, 1940.

VOJNA PARADA, NOVI SAD, JUN 1940.