obećao sam onomad da ću nešto podeliti sa vama...
Prvih 10 godina civilne uprave nad Tvrđavom
- Par godina nakon što je Petrovaradinska tvrđava stavljena pod zaštitu države (1948), veći deo Tvrđave je predat 1951. godine Narodnom odboru opštine Novi Sad. Na Dan republike, 29. novembra, Tvrđava je prvi put otvorena za građanstvo. Već naredne godine osnovana je Gradska uprava Petrovaradinske tvrđave na čije čelo je postavljen Andrija Sečujski.
- Sredinom 1954, godinu dana nakon raspisanog konkursa za idejno rešenje uređenja Petrovaradinske tvrđave, sastala se konkursna komisija koja je pregledala osam prispelih radova. I ako je bilo nekoliko korisnih predloga za namenu objekata, konkurs nije dao očekivane rezultate pa se nijedna od ponuđenih ideja nije mogla usvojiti kao osnova za glavni projekat uređenja Tvrđave. Na osnovu prispelih rešenja, članovi komisije su diskutovali i došli do veoma korisnih zaključaka koji su trebali dalje da se rasčlane i uvrde. Predlog za uređenje Tvrđave koji je sačunio Upravni odbor Gradske uprave za Petrovaradinsku tvrđavu, predat je NO opštine Novi Sad 1957. godine, gde mu se gubi svaki trag!
- Novinari "Dnevnika" redovno su izveštavali dešavanjima i problemima na Tvrđavi. Nekoliko meseci nakon prvog otvaranja Tvrđave za posetioce, tadašnja "Slobodna Vojvodina" je pisala kako bi ona trebala da bude uređena tako da zadrži svoj prvobitni izgled. Sve nadogradnje koje su nikle između dva svetska rata trebale su da budu porušene. Tvrđava je trebala da bude ono što je Kalemegdan u Beogradu i tvrđava u Ljubljani. Prvih meseci Tvđava je bila otvorena za posetioce samo nedeljom kako se ne bi ometali radovi na njenom uređenju. I pored toga, mališani i to najčešće iz Petrovaradina skoro svakog dana mogli su se videti kako se veru po bedemima i odronjavanjem opeka "proveravaju" dubinu velikog bunara čiji je ulaz obijan nekoliko puta. "Dnevnik" je najavljivao da će u aprilu 1954. godine biti otvoren zabavni park. U njemu su trebale da se nađu vrteške i ljuljaške za decu i odrasle, čekić za merenje snage, strelišta, veliki drveni lavirint, biciklodrom, manjež sa dva ponija za vožnju kolima i jahanje, kriva ogledala, bure za okretanje i sl.
- Sredinom 50ih godina bila je predviđena izgradnja zološkog vrta, letnje pozornice za 3.000 gledalaca a zabavni park je trebao da bude premešten u donji deo Tvrđave. Planirana je i izgradnja žičane železnice do vrha Tvrđave ali se ni tada nije znalo kako će se radovi odvijati i kojim će tempom ići. Krajem februara 1955. godine, Tvrđavu je posetio i predsednik Tito. On je predložio da se posveti još pažnje uređenju Tvrđave. "Potrebno je, - kazao je on - zasaditi drveće, ali ne visoko drveće, koje bi kvarilo izgled Tvrđave, nego neko nisko, neko koje odgovara. Tvrđava je dobro mesto za izlete Novosađana, i vi to možete lepo urediti...".
- Nakon samo jedne decenije rada Uprava je 1962. godine integrisana u "Gradsko zelenilo" što je samo dovelo do stagnacije i opadanja nivo uređenosti Tvrđave. Prvih deset godina civilne uprave nad Tvrđavom sumirao je vajar Jovan Soldatović. On je smatrao da je i pored velikih ulaganja Tvrđava zahtevala veću odgovornost i stručnost u pogledu zaštite, stepena konzervacije, a naročito pravilnosti i svrsishodnosti njenog uključivanja u potrebe tadašnjeg savremenog življenja. Kao najgore od svega, Soldatović je primetio neshvatanje potrebe dalekosežnog planjiranja i praksu koja je odlikovala radom na parče, improvizovanim rešenjima ili u drugoj krajnosti, ishitrenim odlukama za neka, po njegovim rečima, pretenciozna i prilično problemačtična rešenja. Tvrđavu je video kao ambijent zapuštenosti u 90 odsto mogućnosti, dokaz neracionalnosti, nepromišljenosti, ili čak primitivna potreba da se sjajem zaseni neukost. Umesto njene sladunjave lepote, malograđanskog neukusa i kiča Soldatović je video Tvrđavu kao mesto za rekreativni centar, zabavni park, letnju pozornicu, galeriju skulptura pod vedrim nebom, bezbrojne hladovite kutke, opšte dobro, lepo, korisno i pristupačno najširim masama.
- Iste godine, u tekstu za "Dnevnik" reagovao je i profesor Milan Vranić. On je naveo kako su izrečena uglavnom oprečna mišljenja o opravdanim i neopravdanim promenama na Tvrđavi i smatrao kako je njena istorija zapostavljena i naveo je niz dokaza u prilog tome. Predlagao je oživljavanje Tvrđave "koja se još uvek ne vidi" i objavljivanjem njene fotomonografije.
- U isto vreme, novinar "Dnevnika" Vlada Urban, postavljao je pitanje "Šta će biti sa Petrovaradinskom tvrđavom" kada je Tvrđavu video kao "napušten zamak bez domaćina". Novosađane je je pitao "Da li je to stvarno daleko?" kritikujući sugrađane koji udzišu i komentarišu "Daleko je, dok se popneš..." tih petnaest minuta hoda od centra i 212 stepenika koje ih deli od gornjeg platoa Tvrđave. Urban je i konstatovao kako je ideja o zoološkom vrtu propala pre pravog rođenja a dečiji gradić koji je već počeo da privlači male Novosađane, usuhnuo neprimetno i sam od sebe. Za Urbana, Tvrđava je stajala sama i ukleta, pročišćena i umivena, sveže okrečena, popločanih staza, uređenih travnjaka, čitih romantičnih tunela, stojala je i čekala preduzimljive ljude.
* Originalan tekst "Petrovaradinska tvrđava - merilo stepena naše današnje kulture" je znatno duži i objavljen je u Godišnjaku Istorijskog arhiva Grada Novog Sada br. 11/2017.