Vredi procitati:
Kirija za hangar - budžet za SKC
Sub, 06/25/2011 - 21:13
„Problem je što ne možeš da se vadiš, da nekog kriviš. U Srbiji je establišment feudalizovao gradove i time dokazao nedostatak teorijskog diskursa - nema teorije grada“.
Ovim je rečima umetnik Živko Grozdanić Gera otvorio još jednu vruću temu, nakon što je pre dve nedelje okončao prethodnu. Bivši direktor Muzeja savremene umetnosti Vojvodine ostavku je podneo sam, razočaran što obećanja političara još jednom nisu ispunjena, a njegova je nekadašnja radna adresa i dalje podstanarska. Dalje, Grozdanić je podsetio javnost da se „država ne zanima za savremenu umetnost“ , a sve pre nego će obaviti posao komesara 54. Venecijanskog bijenala, na kom je umetnik Raša Todosijević dobio Unikredit nagradu i novčani bonus. Ovo, međutim, nije priča o Muzeju niti njegovom eks-šefu, koji ga je za pet godina pretvorio u „lidera u regionu“, već o jednom muzeju koji to još nije – „Manualov muzej zaboravljenih umetnosti“.
Ko je pohodio „Noć muzeja“ zna o čemu pišemo: preuređeni hangar u limanskoj Kineskoj četvrti svojevrstan vizionar i vlasnik firme „Manual“ Siniša Žarin nakratko je pretvorio je muzej, čvrsto rešen da u isto zdanje preseli kompletnu radionicu. „Prepoznali smo se“, priča nam Siniša o sebi i Geri. - Ja sam ušao sa svojim kapitalom i prepoznao svoj interes i korporativnu odgovornost, koja će kad tad zakucati na moja vrata. Deo svog kapitala vratiću sredini u kojoj živim kroz kulturu, praviću lepo, aktuelno, jer pre ili kasnije ću zakonom biti obavezan da to isto činim. Jedino gde sam se udaljio u odnosu na Grozdanićev projekat je što sam savremen i bavim se tehnološkim aspektom, primenjenom umetnošću, kaže Žarin.
Ukratko, problem stoji ovako: možda najprepoznatljivija novosadska robna marka, stara 26 godina, moraće da iseli pogon sa Telepa jer se nalazi na trasi Somborskog bulevara. Pre tri leta, Žarin od Grada zakupljuje magacin u Kineskoj četvrti, s namerom da u njega smesti proizvodnju i otvori muzej sa preko 100.000 artefakta s područja Vojvodine, koji bi činili jedinstvenu postavku zaboravljenih zanata. „Kuražen od javnosti i vlasti“, Žarin se nadao da će Grad prepoznati priliku i preko placa sa hangarom poravnati račune nastale eksproprijacijom telepske kuće i placa. Uredio je magacin za 170.000 evra, tri godine plaćao kiriju od po 50.000 evra, da bi grad preko noći ogluveo i shvatio da je takva kirija previše dobra da se ispusti, smatra privatnik.
Grozdanić, koji se takođe nada novom konceptu Kineske četvrti, u kojoj bi pored dva muzeja bili i amfiteatar, studentski kulturni centar, otvorena i zatvorena galerija, umetničke radionice i ugostiteljski lokali, smatra da je njihov najjači adut Urbanistički plan grada, koji jasno predviđa ono za šta se on i Žarin bore. Stara-nova priča o modernom kulturno-turističkom centru sada ima drugu vizuru, jer ugrožava poslovanje jednog od najboljih gradskih privrednika. „Čak i da urade nešto, oni (Grad, prim. aut) nemaju partnere. Ne samo pare, sve da ih i nađu, pitam ih ko je taj fundus ljudi koji se bave kulturom, domoroci koji će živeti u tim enklavama, ko su oni i gde će ih pronaći? Krenuo sam kada i „Riplej“, „Stefanel“, „Dizel“... a oni su počeli uz pomoć države. I gde su sada oni, a gde sam ja? Ovo mi je sedma vlast, 26 godina, i „Manual“ je kao krunom za svoj rad hteo da se okiti muzejom, za koji postoje artefakti, ali ne i geografija, gde da ih smestimo. Od gradskih otaca sam dobio poruku „da nas ne interesuje tvoj muzej, decidno.“
Gera podseća da je u pitanju „najmoćniji depo“, koji dokazuje da su u Vojvodini evropske vrednosti i kultura odavno postojale i da je ovo veliki ispit za Grad: ako Novi Sad hoće da se kandiduje za evropsku prestonicu kulture, a hoće, s kojim kapacitetima će to da učini?
- To znači da moraš podići kapacitete kao za fudbalsko prvenstvo stadione. Grad nema muzeja tog tipa, to je velika prevara. Ovakvi projekti se u svetu finansiraju lokalnim novcem, fandrejzingom organizatora i privatnim kapitalom, koji inače upravlja najvećim kolekcijama u svetu. Siniša je spreman, voljan da uloži milion evra u taj projekat, i umesto da ga ljube u usta pet dana, oni...“
Zaista, šta radi Novi Sad? Rijeka, Cetinje, Varaždin, Zagreb, Sarajevo, Beograd... doživljavaju ekspanziju muzeologije, kaže nam Grozdanić. Ljudi su shvatili reference i potencijale muzeja u regionu bivše Jugoslavije, sedam muzeja se otvara, a došlo je i do buma prvatnih muzeja, Macura, Ilić, Cepter, Gera pominje i neizostavnog Beka...jedino je Novi Sad „ispao iz igre“, tvrdi naš sagovornik. - Ovde postoji zatvorena, zatucana enklavica gde misle da je privatno obavezno prevarantsko i loše. A novac koji se ovde ulaže je komedija. Budžet Studentskog kulturnog centra godišnje iznosi 70.000 evra, Muzej savremene umetnosti Vojvodine ima 100.000, a Žarin prazno skladište plaća 50.000! Kao da nam kažu „idi, seli se, ne zanima nas muzej, pali...“
Upitan kojim je argumentima Grad odbranio svoj stav, Žarin odgovara: Ništa, ignorisanje. Nema razloga, osim kirije. „Manual“ hoće da učini lepo gradu i Novosađanima, iako sam ja sam vlasnik nula kvadrata. Napravio sam presedan s lokalima, u svaki od njih četiri, a oni su gradski - podložni restituciji, uložio sam pola miliona evra. Objekti nisu moji i sad oni računaju da sam poluidiot i da ću nastaviti s trendom ulaganja u gradsko. Pa kad dođe novi vlasnik, da uzmem inventar pod mišku i izađem. Tako oni prepoznaju vrednosti, a pretenduju da budu prestonica kulture. Grad navodno nema para, a želi da konkuriše za prestonicu kuture, što je smešno.
Naši sagovornici tvrde da je „Manual“ inicijalna kapisla projekta - ako on propadne, propala je i ideja o novom, neophodnom gradskom prostoru. Po Žarinu, 100 studenata arhitekture je s njim već uradilo novi plan Kineske četvrti, a grad je nedavno modifikovao tu ideju s kozmetičkim promenama i predstavio se kao autor. Isti Grad koji, na stranu stavovi privatnika i umetnika, zaista ne zna šta će sa Kineskom četvrti, da li da gradi muzej, zgradu simfonije, nešto treće, a za šta opet nema novca.
Igor Mihaljević
dnevnik.rs/sr-lat/node/36067