Bio sam u zgradi neki dan skoro pet sati.
Smrzao sam se u hodnicima prvog sprata i skuvao u vertikalno povezanom hodniku na četvrtom spratu, jer unutrašnji prostor koji ih povezuje odnese svu toplotnu energiju na vrh zgrade.
U kabinetima, kao i laboratorijama, temperatura je kako gde, ali sve će se, nadam se, jednog dana dobro podesiti.
Osećaj sa staklenim zidovima prilično je odvratan. Prostor može da se ugreje, nekoliko prostorija bilo je prijatno toplo, ali ne mogu da procenim kako će tamo biti leti, kad popodnevno sunce obasja fasadu.
Staklena vrata, smešno i neprijatno.
Akustički, veoma dobro urađeno, buka se ne prenosi kroz pregradne zidove, a ni kroz stakla.
Atrijum, otvoren prema nebu, ima dve tačke kroz koje treba da ode kiša koja padne, kao onaj središnji odvod u kupatilu, rekao bih ništa veće od toga.
Kad padne prva jača kiša videćemo koliki je kapacitet tog odvoda, ali ne smem da zamislim cenario u kom dva lista sa drveta (vetar može da ih donese odozgo, preko zgrade) ili papira pokriju te odvode.
Kuda će otići ta voda, videćemo.
Mi koji pamtimo TMD poplavljen u više navrata od 1979. do rušenja, u proseku svakih 8-9 godina, sigurno nećemo parkirati kola u podzemlju, na postojećih 106 mesta.
Ako jednog dana u zgradi bude samo 1000 zaposlenih, preporučujem bicikl, za kola neće biti mesta u širem prostoru grada.
Ukratko, novu zgradu od danas zovem Amsterdam.
Tri razloga:
1. Potencijalno mnogo vode,
2. Potencijalno mnogo bicikala,
3. Evidentan život u izlogu, na izvoli, slično kao tamo u nekim ulicama u Amsterdamu.