Moji od 1968. zive u Danskoj. Kada smo se mi deca raselili iz porodičnog doma, moji su prodali kucu i 2008. kupili stan. Pre par godina je na nivou stambene zajednice kojoj pripada i zgrada u kojoj moji imaju stan donesena odluka o zabrani pusenja na terasi. Nekima je smetalo sto im ruza vetrova kroz otvoreni prozor i balkonska vrata unosi miris cigarete. Koliko tog dima moze da udje u tudj stan kroz prozor ili balkonska vrata, nemam pojma, ali nekima je to verovatno smetalo, stalno su se zalili i na kraju je donesena odluka da se zabrani pusenje na terasi. Zahtev je bio da se zabrani i pusenje u stanu jer su se isti bunili da hodnik zgrade smrdi na duvan kada se otvaraju vrata stana u kojem ima pusaca, ali to im nije proslo. Ne zivim vise tamo vec uze vreme, ali kada odem do mojih svaki put se iznenadim nekim novim pravilima.
Dok smo imali kucu, nismo smeli instalirati klimu na nacin da se spoljna jedinica vidi. Morale su da idu dole na zemlju, nismo ih smeli kaciti na zid iako je kuca bila nasa i nas plac. Jedna jedinica je bila dole, uz sam zid kuce i rastinja pa je bila zaklonjena zelenilom a za drugu je otac bio napravio lazni sanduk za bastenski alat. Oko spoljne jedinice je napravio drveni sanduk sa sitnim prorezima sa strane da bi vazduh mogao da cirkulise kada klima radi.
Kada smo jedne godine renovirali kucu i kada je na red doslo krecenje, od opstine smo dobili paletu sa nekih pet, sest boja koje su bile odobrene da se njima smelo kreciti. Boje van te palete nisu dolazile u obzir. Mi smo imali srece da smo dobili da biramo jednu izmedju pet, sest boja dok je u nekim naseljima bila obavezna iskljicivo bordo boja sa crnim okvirima vrata i prozora, crnim olucima. Vrata i krila prozora su smeli biti u beloj boji.
Bez obzira sto je nesto tvoje, morao si da postujes pravila i nista nisi smeo da radis na svoju ruku.
Tamo recimo nikada nisam video zgradu a da je jedan deo terasa zazidan, zastakljen, neki prozori drveni, jedan deo PVC. Sve je jednoobrazno. Terasu mozes da zastaklis samo ako svi u zgradi to isto urade, na identican nacin a tek po odobrenju arhitekte ili firme koja je projektovala zgradu.
Strogo se vodi racuna o estetici, da je lepo i prijatno za oko, da nije skrnavo. Vodi se racuna da i onom ko zivi u zgradi preko puta tebe nista ne smeta na tvojoj zgradi kada sa svog balkona ili prozora pogleda u nju.
Ja kada odem do moojih i vratim se posle desetak dana, svaki put se prenerazim Novim Sadom, gomilom grafita, raspalih fasada, klima porazbacanih bez ikakvog reda, gde skoro svako okreči svoju terasu kako mu se ćefne kao sto i vlasnici lokala u prizemlju okrece spoljni zid totatlno u drugu boju od koje je okrecena zgrada, gde neko na vrhu zgrade zida nekakve objekte i vidikovce. . . .
Primecujem da cak i kada se u Novom Sadu sazida zaista lepa i ukusna zgrada, u kojoj bih cak mozda i ja pozeleo da imam stan, veoma brzo po useljenju neko vec nesto menja, obija, dozidjuje, izbacuje, prepravlja, zastakljuje, postavlja nekakvu skalameriju i konstrukciju na krov, . . .
Ako si imao srece da zgradu fotografises odmah po njenom zavrsetku, iznenadis se kada tu fotografiju uporedis sa tom istom zgradom kroz pola godine do godinu dana. Razlika kao nebo i zemlja.