Primetivši ovaj slučaj koji je prezentovao Limanac ne mogu da se otmem utisku jedne nenametljive bahatosti koja može da preraste bojim se u pravu arhitektonsku „orgiju“ nadležnih za rešavanje problema energetski efikasnih zgrada (ako je ovo na slici to).
Naime, ovde se problem postavlja pojednostavljeno na način da DIREKTNO rešava jedan a stvara drugi, prepustivši izmedju ostalog i da POJEDINAC „rešava“ sve samostalno a ne grad u sistemski organizovanom poduhvatu.
Naravno, kod nas je ustaljena praksa vizuelnog, ekonomskog ali i logičkog „silovanja“ kao nešto što u stvari predstavlja najvažniju kariku u lancu preživljavanja ovog bednog naroda koji pognute glave ne zna više sa koje strane i koju egzistencijalnu rupu da zakrpi.
Pa tako ovaj primer predstavlja „rušenje“ sistema, uvodjenja novih preko starih, na jedan varvarski način ni ne sluteći koliko se kulturološki udaljavamo od bilo kakvog razvoja preko gubljenja svesti o istorijskom vremenu ovog grada i to direktno preko gubljenja različitih načina gradjenja i arhitektonskih stilova ali i veoma važnog načina življenja koji su oplemenjavali grad svojom raznovrsnošću. Ne. Sve ovo će jednostavno da preraste u stihijsko rešavanje JEDNOG problema produbljujući drugi.
I to je u stvari praksa kod nas i jedan kulturološki paradoks koji će da ima isti onaj efekat kao i naše NOVE TABLICE za kola u kojima su „vešti“ i „genijalni“ „dizajneri“, „stručnjaci“ i nadahnuti „političari“ izmislili znakovnu shemu koja je bila sastavljena od Latiničnog i Ćiriličnog pisma ne samo srpskog porekla uvodeći u takav znakovni haos i slova iz dalekih zapadnih civilizacija koja su uzgred i trebala da budu standard da bi ih svi mogli sa lakoćom pročitati i identifikovati.
Sada se javio čitav niz sklopova WŠ, ĆŽ, YČ i sve ono što dodatno buni u vizuelnoj identifikaciji jedne toliko jednostavne stvari koja se zove- Tablica. Dodavši na sve to i gomilu drugih grašaka ove nestandardno standardizovane sheme svedoci smo sve većih glasina da će i one morati da idu na skoro „prepravljanje“ (čitaj ponovno izdavanje NOVIH) kako bi smo se USKALDILI sa standardima sveta.
A naš identitet ostaje dotle da „visi“ na postojećim tablicama negde izmedju Istoka i Zapada pa još i izmedju Vizantije i Rimskog cartsva, transformišući se u jedno MUTOGENO BIĆE besmisla i nejasno definisanog kulturološkog identiteta koji takvu kompelksnost jednostavno NIJE SPOSOBAN DA IZNESE.
Baš onako kako će i ove fasade za energetsku efikasnost obezglaviti grad svojim monohromatičnim i agresivnim delovanjem na gradjenu sredinu a koje će sigurno poučen našom dugogodišnjom praksom, jednog dana biti podvrgnute novim efikasnijim rešenjima ispravljajući greške prethodnika stvarajući opet to tako karakteristično MUTOGENO ARHITEKTONSKO biće besmisla i nejasno definisanog kulturološkog identiteta.
Živeli