Imam poznanika koji je jedno vreme radio u kockarnici. Kada bih bio u prolazu svratio bih da ga pozdravim i popijem kafu.
Baš sam ga jednom prilikom pitao u čemu je fora zatvaranja svih površina kroz koje u lokal može ući dnevno svetlo jer prostor deluje klaustrofobično.
Kaže da je cilj kockarima uskratiti pojam vremena, vremenskih prilika. Da jednostavno izgube osećaj prolaznosti vremena. Ne vide jel dan, noć, dali sviće ili se smrkava. Non stop su pod veštačkim svetlom. Tako duže ostaju u lokalu i troše novac.
Poenta je i da ne vide da se na primer naoblačilo i da će kiša jer bi možda u tom trenutku izleteli napolje da stignu kući pre pljuska.
Uglavnom jako odvratna, neprijatna i veštačka atmosfera za nekog ko samo uđe unutra da bi se pozdravio, popio kafu. Jednostavno ti se beži iz takvog prostora. Ni poznanik nije dugo izdržao na tom radnom mestu jer i on počeo da se gubi, da gubi pojam o vremenu. Metabolizam je poremetio.
Kockari međutim imaju neku sasvim drugu logiku. Prija im, ništa im ne odvraća pažnju sa lupanja po automatima. Ni saobraćaj, ni prolaznici, ni sunce, ni gromovi, . . . .