TEMA: Kiškereš

Kiškereš (svk. Malý Kereš, mađ. Kiskőrös) je gradić u županiji Bač-Kiškun, sa oko 14.000 stanovnika. U principu gradić kao i bilo koji drugi te veličine u Panonskoj niziji, ali zahvaljujući jednoj osobi koja je rođena ovde, ovaj gradić je poseban. U ovom mestu, koje ima status grada, je 31.12.1822. , odnosno prema nekim podacima dan kasnije, rođen Aleksander Petrovič (svk. Alexander Petrovič) od oca Štefana i majke Marie (Mária rođ. Hrúzová), koji je danas u svetu poznat po svom mađarizovanom imenu Šandor Petefi (mađ. Petőfi Sándor). Oba roditelja su mu poreklom bili protestanti, majka iz oblasti Turiec, a otac iz Njitrianske oblasti. Doduše pretci po očevoj strani su bili srpskog porekla, a pretpostavlja se da su se doselili u Slovačku negde u 16. veku.
Mesto i sve u njemu, je malte ne u potpunosti posvećeno svom slavnom stanovniku. Glavni trg naravno da se zove po njemu. Tu se nalazi gradska kuća i naravno spomenik A.P.

crkva

razne zanimljive ili ne zgrade

spomenici

priprema se i božićni vašar (ili nešto tome slično)

Na trgu se nalazi i kafić nazvan po A.P.

naravno tu je i njegova rodna kuća koja je pretvorena u muzej ( www.petofimuzeum.hu )

U dvorištu kuće se nalaze biste ljudi koji su prevodili Petefijeve stihove. Nama najpoznatiji je Jovan Jovanović Zmaj, a tu su još i Jan Smrek, Pavol Orsag Hvjezdoslav,...

Nažalost, muzejski kompleks (unutrašnjost kuće, slovačku seljačku kuću, ...) nisam bio u mogućnosti da posetim zahvaljujući nemogućnosti plaćanja u EUR, a debilizmom radnika u bankama kojima kao da nije u interesu da usluže stranog turistu i zamene mu novac. Posetu muzeju ostavljam za neki drugi put.
Još par detalja. Plan sređivanja trga

i detalj iz susednog mesta, gde su baš slavili "Noć veštica"

Прилог није у вези са градњом, али је у вези са Александром Петровићем и „Витезом Јованом“ - прве четири строфе у препеву Јована Јовановића-Змаја:

Тешко жеже сунце, жеравица стара,
Са висине неба на једног овчара.
Може и не жећи, ако му је мило -
Овчару би топло и без њега било.

Љубав грије, жари ово момче младо,
Сад је баш из села изјавило стадо;
Стадо траву пасе, овчар лежи, чека,
Под њим је широка опаклија мека.

Около је цветна ливада голема,
Он је и не гледа, ко да је и нема;
На добацу ј' поток водице хлађане,
Тамо су му очи као заковане.

Не гледа он поток, већем на потоку
Девојку гиздаву, румену, плавоку;
Њезиној дивоти од срца се чуди -
Ох те дуге власи, - те округле груди!