Причао сам са доста људи.
Пар кључних момената:
1. конструкција бетонског дела надстрешнице је била претходно напрегнута, са врло мало челика. Да је рађена класичним армирањем вероватно не би дошло до тренутног лома
2. постоји озбиљно питање шта је са анкерима косих затега. Пар статичара је рекло сличну ствар: ако је пројектовано са коефицијентима сигурности (а тад сигурно јесте) пуцање би морало да се заврши на првом следећем косом носачу. На снимку је ово деловало као да пада истовремено. Вероватно су сви били оштећени.
3. При реконструкцији објекта реконструисан је и кров. Обзиром да су затеге окачене о кров, вероватно је постојао приступ истима и није немогуће да је санација тачака везе (ако је рађена) урађена лоше или да су додатно оштећени при рекострукцији
4. Додатно оптерећење конструкције челичним профилима, стаклом и додатним каменим облогама (ако их је било а негде читам да јесте) није довољно да само узрокује пад јер наспрам масе оригиналне конструкције не представља довољно додатно оптерећење да се ради статички прорачун уопште (покривају га поменути коефицијенти сигурности при пројектовању).
И на крају, вероватно је у питању збир свега заједно, лоше одрађене рекострукције, додатног оптерећења, занемаривања упозорења од стране консултанта, паушално тумачење упутстава Завода за заштиту споменика (ако је то ико и тумачио), лоша пракса контроле извођења, контроле пројекта, инспекцијске контроле, неодржавање и коначно доношења неке одлуке да се тај део конструкције не испита и реконструкција не уради да би више новаца остало ономе ко се уградио у посао.
Епилог је тужан и озбиљан.
По томе како су се завршиле две претходне трагедије у Лаунџу и Контрасту, можемо да закључимо да се ништа неће десити никоме ко је заправо носилац одговорности, политичке, стручне, какогод.