TEMA: Istorija grada, stare slike, priče i sećanja

Ne znam da li Svilara više postoji, ali voleo bih fotografiju ulaza u Svilaru i ako ste već u komšiluku i Sirćetane.
To su moji "predeli" detinjstva. Hvala unapred.

sta je ovo zadnje, nesto mi je cudno

sta je ovo zadnje, nesto mi je cudno

sta je ovo zadnje, nesto mi je cudno

Благо храма у магацинима комуналаца

За млађе генерације Новосађана базалтни монолит на углу Булевара Михајла Пупина и Железничке тек је „инсталације“ крај које пролазе несвесни њеног значаја за историју града. Није им замерити, кад сам град није сачувао снажнији помен на Јерменску цркву, један од храмова чији су торњеви красили визуру Новог Сада и, још битније, народ који је допринео да Рацко село и Петроварадински шанац прерасту у град какав је данас. Јермени су у Шанац стигли 1739. заједно са Немцима, Цинцарима и нешто Срба, пребеглих из Београда. Само две године касније већ их је 150, а како су се углавном бавили навчарством и трговином, дакле били имућни, брзо им је дозволио калочки надбискуп, монсињора Патачића, да зидају себи цркву. Захваљујући прилозима самих Јермена, храм би завршен већ 1746. али се број припадника овог народа у Новом Саду смањивао, па их је крајем тог века између 40 и 100.



Брзини градње и издавању дозволе не треба се чудити, јер је овај део јерменског народа крајем 17. века прихватио римокатолицизам, пре свега захваљујући монаху Петру Менуху Мехитару, који је из домаје, „освануо“ на језеру Сан Лазаро код Венеције где је, поштујући примат папе, држао службе „по јерменски“. Ни то није спасило Јерменску цркву бомбардовања 1849. кад је срушена готово до темеља. Само шест Јермена је дочекало у вароши крај 19. века, па је паре за обнову „намакла“ углавном славна добротворка Марија Трандафил.

Осека Јермена у Новом Саду се наставила, па је у уочи Другог светског рата забележен само један припадник овог народа. Храм 1951. дочекује као заштићени споменик културе, зато што је једини преостали споменички доказ постојања Јермена на овим просторима. То је образложење „држало воду“, само док се црква није нашла на линији новог Булевара Маршала Тита, данашњег Пупиновог, па кад је 1960. Народни одбор општине „објаснио“ надлежном Заводу за заштиту споменика да Јерменска црква више нема споменичка обележја, лако се донела и одлука о њеном рушењу. Спроведена је 1963, кад је срушен и парохијски дом. Формално су за покретне вредности из Јерменске цркве задужени Завод и Музеј града, али како је то већ бивало у време просвећеног социјализма, највећем делу имобилијара срушеног храма се изгубио траг, а као коначна одредишта историјски вредних дела помињана су складишта комуналних предузећа, где можда и данас труну.

Милић Миљеновић