Klinci jutros išli iz škole u prirodnjački muzej običnim gradskim busem (redovna linija), i najveći doživljaj im je bio što je bus crkao na pola puta, ne sećaju se maltene ni šta su videli u muzeju ni šta su im tamo pričali, ali kada smo došli po njih u školu svi pričali o crknutom busu.
A ja jutros kada sam išao na posao stojim na semaforu, i pored mene mislim da je stala osmica, nisam siguran jer nisam mogao da vidim displej iz moje perspektive, i sve vreme dok je stajao na semaforu propinje se i propada, kao ona budžena kola u američkim filmovima što imaju aktivno vešanje koje može da natera automobil da poskoči, samo je ovo izgledalo kao loš slow motion tog istog. Već sam mislio da mi se slošilo pa mi se ljulja pred očima, mogu da mislim kako je putnicima u njemu