ŠTA SE DEŠAVA KADA NEKO NADJE BILO KOJI NAČIN ALI I BILO KOJE OPRAVDANJE
Na Trifkovićevom trgu, u starom centru grada, na žalost opet imamo slučaj povišenog arhitektonskog pritiska.
Vešto se sakrivši iza lepo završene zgrade pretvorene u jedan obojeni primer stare „spašene“ novosadske kuće, arhitekta ipak nije i nikada neće uspeti da se opravda arhitektonski, etički ali i kulturološki prema samom kontekstu, gradu i struci.
Iz daleka se vidi arhitektin vanserijski antitalenat ali i potpuno odsustvo ideje od početka „ŠTA BI JA TU TREBALO DA URADIM!?“ Opterećenog raznoraznim igrarijama, željama ali i zakulisnim igrama investitora imamo slučaj da jedna prizemna zgrada prerasta u dvospratnu i to na način da imamo na svakoj etaži tri potpuno drugačija jezika!?
Imamo slučaj da je arhitekta uvukao gornji sprat i na taj način još jednom obezvredio UGAO parcele na kojoj se nalazi čime je zgrada izgubila na svojoj vitalnoj snazi ali i jednoj RITMIČNOJ VERTIKALNOSTI koju ovaj objekat nema a nalazi se na tako važnom mestu na uglu izmedju trga i ulice. Savršen kontekst koji nadahnjuje pa ipak...
Ovde se radi o najširem repertoaru arhitektonske papazjanije neveštog arhitekte koji u nemogućnosti da ispriča šta želi „zamuckuje“ i „viče“ uništavajući jedan stari odlični eklektični jezik novosadske tradicionalne arhitekture nespretno je zamazujući svojom lažnom arhitektonskom etikom i lažnim arhitektonskim talentom.
novo i staro i strategija ugaone arhitekture
Upravo suprotno od ovoga stoji u neposrednoj blizini SREDNJOŠKOLSKI DOM kao primer novosadske ugaone arhitekture u svoj svojoj snazi i jasnosti; gde se jedan identičan, uniformisani i harmonizovan arhitektonski jezik ali i ritam prenosi po vertikali na uglu zgrade koji arhitekta želi ISKRENO DA POTENCIRA neuvlačeći se kukavički kao njegov današnji pandan na uglu Trifkovićevog trga i ne kombinujući „babe i žabe“ u svoj svojoj silini neznanja. Ne, on jasno daje do znanja da želi UGAO, jasnu urbanu igru na raskrsnici ali i jasnu arhitektonsku igru proporcija, materijala, elemenata i njihovih ritmova.
Možemo da zaključimo da se arhitektonska elita kao pojam potpuno izgubila u našem gradu kao i arhitekture vredne pomena na način koji je donosio novu monumentalnost i šarm gradu u kome sada vlada kako vidimo, totalni arhitektonski nemoral... a možda i neznanje? Tek, vreme će pokazati...