Železničko-drumski most u Novom Sadu: Slike sa gradilišta 2015-06-11.
U cilju podizanja morala i verovanja da će ipak, uskoro da gradilište zavrvi od radnika i mašina, (novac izgleda da još nije stigao), tri slike sa gradilišta, kao mala ilustracija napora graditelja da ipak održavaju u životu gradnju mosta – i besplatno!
Nekoliko komentara uz slike:
Snimci su napravljeni sa konstrukcije uzvodne pešačke staze lučnog mosta na desnoj obali (177 m raspona).
Vidljivo je da je ostalo samo nekoliko privremenih stubova koji su služili za montažu lukova, koji će takođe biti uskoro demontirani i prebačeni na novi zadatak – na desnu obalu.
Snimljena je jedna od malih ekipa koja radi na mostu.
Zadatak snimljenih radnika je da obave pripreme i zavare nedostajuće moždanike sa glavom na gornjim flanšama poprečnih nosača kolovozne konstrukcije. Mesta gde nedostaju moždanici su ona na kojima su bili (sada demontirani) privremeni stubovi za montažu lukova.
Nedostajući moždanici se postavljaju u položaj kao i prethodni: najpre milimetarski preciznim geodetskim merenjem, a onda uz pomoć šablona. Cilj je da svi moždanici, na svim poprečnim nosačima budu sa istim rasporedom. Ako biste odabrali bilo koji od moždanika i bacili pogled dužinom mosta (ovde oko 180 mm), onda bi razlika položaja moždanika istog položaja u odnosu na onaj koji ste odabrali, bila najviše 2 mm!
Zašto ovolika preciznost?
Između moždanika će se postaviti armatura u betonskoj kolovoznoj ploči. Armatura će biti u tri sloja. Donja dva sloja se montiraju iz moždanike. Nijihov precizan i isti položaj garantuje perfektno vođenje armature paralelne osi mosta. U slučaju da nije tako, šipke armature bi udarale u moždanike, krivudale bi, bile nejednake dužine, nastavljanje armature bi bilo veoma komljikovano, gotovo onemogućeno, a rezulatat bi bila tehnički loša i neprihvatljiva konstrukcija.
Samo zavarivanje moždanika obavlja se masovno – više desetina odjednom. (Neznam, da li sam to nekad prethodno rekao, ali ukupan boj moždanika na mostu je oko 70.000!). Dakle, svaki od moždanika je snabdeven fabrički isporučenim keramičkim prstenom i praškom za zavarivanje. Prašak za zavarivanje je analogan sa elektrodom kod ručnog, elektrolučnog zavarivanja. Grupa moždanika se poveže sa aparatom za zavarivanje, (to je ova crvena mašina na slici), mašina se uključi i u deliću sekunde se praškovi “otpucaju”. Dolazi do topljenja metala konstrukcije i moždanika u zoni keramičkog prstena i moždanici su zavareni! Sačeka se izvesno vreme da se zavareni spoj ohladi, a onda se redom čekićem porazbijaju i uklone svi keramički prstenovi koji su krili prašak. Na kraju se obavi mehanička proba savijanja nasumice odabranih moždanika. Odabrani moždanici se saviju velikom polugom, a rezultat probe mora da bude da ni jedan od zavarenih šavova ne sme, ni u najmanjoj meri da bude oštećen!
Cela ova operacija, (kao i sve druge o kojima ćemo tek da govorimo), se rigorozno prati mnogobrojnim kontrolama definisanim u desetak pratećih standarda za ovu problematiku.
Pešačke staze koje se vide na mostu su urađene u segmentima u fabrici i spojene na montaži zavarivanjem. Svi ovi radovi su izvedeni zadovoljavajući sve kriterijumime kvaliteta merodavne klase izvođenja. (Za železničke mostove se zahteva najviša klasa izvođenja, ima ih inače četiri u tehnici čeličnih konstrukcija). Sve je definisano u stotinama standarda EN, EN ISO ili ISO. Ovi standardi su oko 99% na engleskom jeziku, (na srpski je preveden zanemarljivo mali broj). Podrazumeva se da projektant, izvođači i nadzor, sve ovo moraju da poznaju odlično, a reč je o oko 5000 strana teničke materije iz raznih oblasti!
Ovo je je jedan od razloga zašto se u svetu za gradnju ovakvih objekata postavlja uslov da vodeći inženjeri projektovanja, izvođenja i nadzora moraju da imaju najviše stručne reference – izvedene objekte najviše tehničke kategorije. U slučaju ovog mosta to znači reference na objektima koje je finansirala EU i gde se sve pomenuto rigorozno kontroliše i potvrđuje.
Isti zahtev važi i za firme, ne samo za generalnog izvođača nego i za ključne podizvođačke firme (projektante, izvođače montaže, proizvodnje i montaže kablova, lansiranje, ...). Bez obzira na visoku kvalifikovanost “kapitena” timova, ceo posao se ne bi mogao realizovati ako i članovi timova nisu na visokom nivou.
Iz svega sledi nedvosmisleni zaključak: ovakvi tehnički zadaci predstavljaju ogromno iskušenje koje je provera, kaljenje i najzad – stvaranje prave stručne elite inženjera i majstora koji će na svakom sledećem zadatku dati ogroman praktičan doprinos razvoju države i društva.
Da li za ovo zna naša birokratija koja istrajava na svom putu (kuda?)?